Зорица Бабурски – ЗАНЕСЕЊАК

Во се шетао
Улицама града
Поносно
Као да је парада

Шетајући смело, лица
Ведра
Западе му за око
Градска кућа и фотеља
Мека

Зашто да чека 

У фотељу је одмах сео
Папцима и репом

Раширио по офису целом

Од среће занесен
Што не пасе траву
Видео је себе
У великом клану

Слични му се диве
Верно га слушају
Јер из истог валова
Кусају

Ал' воловска је туга
Преголема
Глава му је велика
А памети нема

Са њим нема приче
Јер зна само да риче

Сиротани што муче муку
Почеше вола да туку

Неее неее
Чује се из гомиле глас
Не треба га само тући

Већ и за рогове вући.