Зорица Бабурски – БАЛВАН

Вуку ме путем који се зове круг
Гризем ваздух облаке качим за зуб
Очи ми меке скривају тврди капци
Испод коже ми станују мравињаци.

Балван сам посечен без наде
Који се пита где су путеви чисти
И жуди за људском руком меком
Зеленом реком и током бистрим.

И већ слеп ничег се не бојим
Ја балван
У затвореном кругу
Чекам чекам да се спустим
Низ зелену реку
Да мала част ми буде
Да одплутам на праг родне груде.

Ал знао сам знао
Да без наде кружим
Да ме чека судњи дан
И да ће ме људски шљам
Претворити у трули пањ.

И тако слеп и уморан питам се
Зашто сам још увек горд као
Храст и чему ово путовање
Кад су ми на почетку
Посекли корење и гране.