Зорица Бабурски – ЕПИТАФ

Тишина у глувој соби звечи
Глуви зидови се љуљају
Бол у његовој души јечи
Тешке боје из живота нестају

Успомене из ћошкова вире
У пауковој мрежи скривене
Души уморној снаге нестаје
Срце да спаси мемле

С тамним сенкама се бори
И грли смрт очајнички
Клечи и тихо молитву пева
Опрашта сваком покајнички

Док уморне очи се дрмају
И дрхте на месечини кобној
Слуша посмртна звона јецају
На његовој плочи гробној