Варламу Шаламову
Хладне и беле сибирске ноћи
Населиле се међу дрвеће
Мраз га прекрио кристалом немоћи
Да мртва птица на њега слеће.
Лице му на месечини као од олова
На ошишану главу иње већ пало
А уснама хладним без речи и слова
Нечујно мрмља – Боже, уз мене буди само
Одузеше му част и поштење
А оставише премор, мраз и глад
Нудећи му бескрајно понижење
Газећи цвет младости, душом просут јад
А он се за живот бори грчевито
Сав испуњен немиром и ужасом
Пред овим мрачним (не)светом
У ком је већ све распуштено давно
Истерано из сећања, све прогнано
У животу овом једином а проклетом.
0 Komentara
Ви сте и бићете фини...