Варламу Шаламову
Отворише се небеска бедра
И спустише сивило над трошни кров
У глувој соби кô степски вук
Седе без вере и наде он и бол
Грч му кида срце кроз помрчину
Удише сваку пору тишине
Тамом измичу слике живота
У погледу свом од паучине
Сад све је тако недостижно
У леду му снага заробљена
Тамним соком живот га поји
Језик што прожима ноћну таму
Пролазе затвара, мора ствара
И цело тело црвенило му боји.
0 Komentara
Ви сте и бићете фини...