Варламу Шаламову
Ранила га јутра где ћуте сва сутра
Где не види ништа од прегусте таме
Тонуо у неме јецаје у себи
И слушао звона своје зле осаме.
Падао је украј високога зида
На починак ишао са својим џелатом.
Чија је рука без имало стида
Будила га челиком под вратом.
На леденом зиду гледао је сене
набораних чела, људе камене
различитих душа и друкчији хтења.
Ходао далеко кроз језиве ноћи
На гробљима мртве гледао у очи
И најгоре патње смртнога створења.
0 Komentara
Ви сте и бићете фини...