Зорица Бабурски – ПРОСТРАНА ЗЕМЉА

Варламу Шаламову

У далекој пространој земљи
усред степа, брда, непролазних шума
у којима влада велика зима
муче се у тмини сто хиљада разума

Црни анђели у њој се буде
бацају крилима олујни пламен
уморна тела нестају у снежној мећави
срце удара о смрзнути камен

Туга засејана у снове постала је
вечерња сласт. Боже да ли ћу срести
у трену Маринине топле очи
ил ћу смрт дочекати без свести

Зли синови приносе душу на уста
док тело ми разбијају о лед
узбуркана крв моја низ брег се спушта
снежним пољима простире у недоглед