Зорица Бабурски – ПУТ

Варламу Шаламову

кренуо сам на пут с тугом и страхом
сећањем да будим пролелеће што спава
дошао до места два надгробна лика
пришао са болом и тешким уздахом

свуд је тако мрачно, тако мучно мирно
само лишће плачно шушти ипод ногу
вране црне гракћу изнад мога тела
над сликом сам главу уморну повио

пипао сам ваздух немоћан лежао
увеломе цвећа тражио сам трага
пружао и руке сунце да дохватим
ал живот је свиреп бездушан и зао