Зорица Бабурски – УТИХНУЛА СНАГА

Ево га стоји на увелој трави
Испод дрвета што плаче
Сузе му висе на сувој грани

Искрао се из камена сивог
Ал' на корак тешки су му окови пали
У неверици разрогачених очију туга сјаји

Утихнула је његова снага рано
Сад руке кога да загрле
Кад за њега си заспала само

Рука чија ти отвара срце
И милује уморне очи
Твој праг је за њега иструлио давно
И братска љубав угасила у једној ноћи

Сад му се срце кида и вапи
Са успоменом тихо стари
Да те загрли  не може, касни су сати.
Сузе му висе на сувој грани