Зорица Бабурски – НА ЗАЛАСКУ СУНЦА

Одавно су бледа моја јутра.
сунце је минуло
из мртвих очију мрак синуо.

Кроз беспуће се страх протеже.
птице траже спас
а бол живота у оку стоји.

Сед сам, као лишће свео.
тужно по свету окрећем лице
док ветар носи грање што плаче
а с њим и моје птице.

Како да вратим изгубљено време
кад стојим на прагу старости и смрти
како побећи из чаме пространства
што се у круг врти.

Јер, на заласку сунца моје птице
су пале.