У густој паучини разум се мути
у мислима ћуте давне успомене
под плаштом црним је страдање моје
мокре су очи у мраку опсене.
Срце ми трне, од туге крвари
силни боли кличу дамарима мојим
о како бих волео жељним устима
пољубити кућни праг у ноћима овим.
И голим грудима на кућни праг лећи
нека се чемер из душе излије
усклик нека се отме из дубина мојих
када отворе се врата моје капије.
Слушам ветар урличе, о прозор бије
тихо урањам у сопствену тмину
руке су ми голе, а уста нема
мокре ноћи моје – о мртви мој доме.
0 Komentara
Ви сте и бићете фини...