Зорица Бабурски – БРАТЕ

Неутешно жалим за данима нашим.

Бојим се, нећу преживети зиму.

Радо те се сетим у молитвама, брате.

Небо скрива истину цепти и крвари.

Крхким срцем разлили се тешки јади,

а живот окрутан, суров и зао

отима душу, увек најбољи страда;

у незнању пред животом сам пао.

Остале су ћутње и спуштене главе.

Нема оштрица се за срце залепи.

Не жали ме брате, ја сам данас већи,

миру и спокоју води ме пут вечни.

Сазрели смо брате за мало љубави,

ал' мрачним пустоловинама хрлим.

Горким млеком надојио ме живот;

чека ме неко мој драг да га загрлим.

Нисам веровао да ћу срећан бити

када ватра смрти испред мене зине.

Нисам веровао да суморна тама,

кô јарко сунце у мени ће да сине.

Падају минути до заласка сунца:

стиже судњи час, смрт није грех.

Из твог ока за мном неће пасти суза,

само ћу смрти узвратити осмех.

Испод сиве плоче заспаће све патње

чекајући у тишини сусрет твога ока.

Иако знам да неразум тобом влада,

волећу те вечно из мемљивог мрака.