Чија црна рука тера облак доле
и на младе груди плаву кишу слива
пред мојим погледом заклања сунце
пукотину сваку на земљи подрива.
Прођоше сви часи удављени чежњом
чујем ударају звона у даљини
и светло се гаси, гаси се и нада
моја душа чами у дубокој тмини.
Слути срце тренутке сопствене немоћи
удављене чежње у очима сјаје
лепоте залазе а пропаст их носи
светлост мога бића у горке бескраје.
Пред ким да клечим за спасење душе
док уздаси тешке вапаје доје
и на земљи нигде нема рујне зоре
кад небеса падоше на молитве моје.
0 Komentara
Ви сте и бићете фини...