У соби малој бела пара се шири
на боровим гредама виси лед
лампа жмирка са хиљаду свећа
стотине очију зури у недоглед.
Окићена дугом бодљикавом жицом
са пуно осматрачница, локота и реза
у њој живе душе које су у пролазу
уплашених очију испод повеза.
Кад се сутон спусти, отварају врата
промрзлим гласом извикују имена
прозвани закопчавају своје капуте
и без трага нестају тешка бремена.
И сваки је час тежак кô тамница
над главама густа помрчина лежи
у дубини мрака погледи се губе
чекају их хладни гробови свежи.
0 Komentara
Ви сте и бићете фини...