Зорица Бабурски – БАРАКА БРОЈ ДЕВЕТ

У соби малој бела пара се шири

на боровим гредама виси лед

лампа жмирка са хиљаду свећа

стотине очију зури у недоглед.

Окићена дугом бодљикавом жицом

са пуно осматрачница, локота и реза

у њој живе душе које су у пролазу

уплашених очију испод повеза.

Кад се сутон спусти, отварају врата

промрзлим гласом извикују имена

прозвани закопчавају своје капуте

и без трага нестају тешка бремена.

И сваки је час тежак кô тамница

над главама густа помрчина лежи

у дубини мрака погледи се губе

чекају их хладни гробови свежи.