Далек пут ме води моме завичају
кроз болесно тело ветрови ме бију
борим се са њима, рукама их терам
али све олује у крв ми се слију.
Нико ме тамо дочекати неће
прошлост ми почива испод земље црне
круне се лагано три бетонска цвета
испред лица птица пркосно ми прхне.
Заогрнут дубоком страшном тишином
немо гледао сам у сенку трава
тражио безгласно, тихо стазу меку
али она оде путем заборава.
.jpg)
0 Komentara
Ви сте и бићете фини...