Зорица Бабурски – ПОНОР

Ноћ кô велик покров

Пала је на тело

Под њим пусте туге 

Чежње и невоље

Злослутница варљива, без милости

Слива мокар мрак

Црне слутње

Цео свет се улио у просјачке очи

У празнине

У дубоке поноре 

Дрхте гладне у суморној тишини 

Преварене 

Тужне мутне и чедне

У празном погледу 

Зјапи гнев и пече

Лишен свих лепота у понору јада

Утеху тражи са неба

Уздише

А на снове пада ноћ

Тајанствена

Да ли неко

Чује његове уздахе

Утрнула душа крвари и ропти

Испод црног вела 

Чаме пусте жеље

Распада се душа

И очајно вапи