Зорица Бабурски – СТАЗЕ

Све су стазе снегом затрпане

слинав нос пут светлости њуши

и трпим бол док табане голе

хладне и крваве с осмехом гуши

Тешки јади испод белог смета вире

и кораке моје у беспуће воде

ситан снег веје кô човек се смеје

пркоси мом болу и табане боде

Очи разрогачене крију даљине

извијају поглед на крилима ноћи

и траже спасење на једном прозору

где време утехе некад ће доћи.