Све су стазе снегом затрпане
слинав нос пут светлости њуши
и трпим бол док табане голе
хладне и крваве с осмехом гуши
Тешки јади испод белог смета вире
и кораке моје у беспуће воде
ситан снег веје кô човек се смеје
пркоси мом болу и табане боде
Очи разрогачене крију даљине
извијају поглед на крилима ноћи
и траже спасење на једном прозору
где време утехе некад ће доћи.
0 Komentara
Ви сте и бићете фини...