Зорица Бабурски – СТАЗЕ



Све су стазе снегом затрпане
слинав нос пут светлости њуши
и трпим бол док табане голе
хладне и крваве с осмехом гуши

Тешки јади испод белог смета вире
и кораке моје у беспуће воде
ситан снег веје кô човек се смеје
пркоси мом болу и табане боде

Очи разрогачене крију даљине
извијају поглед на крилима ноћи
и траже спасење на једном прозору
где време утехе некад ће доћи.

Постави свој коментар

0 Komentara