Зорица Бабурски – ВАПАЈ

Стајао је дуго у искушењу других.

Обасјан тамом и страшном бедом,

док је очај растао у срцу, жили –

стисну се суза на образу бледом

Гори жеђ на крвавим уснама 

нит може да благосиља, ни да куне.

Бол се плази, вуче и гура у глиб

невину душу, срце младо труне.

У дубоко блато. где злоба цвета!

Где се цео један живот дави,

а над њим небески разбуктава свод

највећи јад, луч невоље, дах чађави

Болна душа пије огарављену кишу

и јечи сетна у тамном плашту. 

Уз вапај на црном крилу облака

пара криком тишину гласну.

Кука и моли, тражи милости

међ својима, од господара тмине:

чујете ли вапаје тамног срца мог?

Вапаје и злости што га тамним чине.