Зорица Бабурски – ВАПАЈ



Стајао је дуго у искушењу других.
Обасјан тамом и страшном бедом,
док је очај растао у срцу, жили –
стисну се суза на образу бледом

Гори жеђ на крвавим уснама 
нит може да благосиља, ни да куне.
Бол се плази, вуче и гура у глиб
невину душу, срце младо труне.

У дубоко блато. где злоба цвета!
Где се цео један живот дави,
а над њим небески разбуктава свод
највећи јад, луч невоље, дах чађави

Болна душа пије огарављену кишу
и јечи сетна у тамном плашту. 
Уз вапај на црном крилу облака
пара криком тишину гласну.

Кука и моли, тражи милости
међ својима, од господара тмине:
чујете ли вапаје тамног срца мог?
Вапаје и злости што га тамним чине.

Постави свој коментар

0 Komentara