Стајао је дуго у искушењу других.
Обасјан тамом и страшном бедом,
док је очај растао у срцу, жили –
стисну се суза на образу бледом
Гори жеђ на крвавим уснама
нит може да благосиља, ни да куне.
Бол се плази, вуче и гура у глиб
невину душу, срце младо труне.
У дубоко блато. где злоба цвета!
Где се цео један живот дави,
а над њим небески разбуктава свод
највећи јад, луч невоље, дах чађави
Болна душа пије огарављену кишу
и јечи сетна у тамном плашту.
Уз вапај на црном крилу облака
пара криком тишину гласну.
Кука и моли, тражи милости
међ својима, од господара тмине:
чујете ли вапаје тамног срца мог?
Вапаје и злости што га тамним чине.
0 Komentara
Ви сте и бићете фини...