Док у модром сутону тишина влада
и својим муком односи све наде
моја сирота душа млада страда
бескрајном модрином покрива јаде
Ноћ хладна кикоће се и мутно збори.
велом тајни беспомоћну душу грли
док црни петли поје у ноћној мори
она хладној месечевој светлости хрли
Отима се јаук из напрслих груди
и последња нада у пепелу трне
из бола што грца, и што души суди
спуштају се тешке кише црне
Од модрине земља цвили и пуца
и питам се, где истина мину
где неста пут до људског срца
кад над судбом мојом горчина плину
0 Komentara
Ви сте и бићете фини...