Зорица Бабурски – МОДРИ СУТОН

Док у модром сутону тишина влада

и својим муком односи све наде

моја сирота душа млада страда

бескрајном модрином покрива јаде

Ноћ хладна кикоће се и мутно збори.

велом тајни беспомоћну душу грли

док црни петли поје у ноћној мори

она хладној месечевој светлости хрли

Отима се јаук из напрслих груди

и последња нада у пепелу трне

из бола што грца, и што души суди

спуштају се тешке кише црне

Од модрине земља цвили и пуца

и питам се, где истина мину

где неста пут до људског срца

кад над судбом мојом горчина плину