Зорица Бабурски – МОДРО НЕБО

Дуга и тиха ноћ буди неспокоје

лишће тужно шапуће у тами

црне мисли у глави се роје

целивају болом душу у осами

Дан нестаје пре заласка сунца

помрачење у очима клија

црне руке пружам модром небу

том модрином обојен сам и ја

Дао бих све, али ништа немам –

злом и црном свету без милости

у глади бескрајној, рукама празним

нестајем у црном кругу пролазности

Дође судњи дан животу пустом

у овом беспућу суром

осећам последњег лета свршетак

кад очи своје изгубих у црном