Зорица Бабурски – НОЋ

Ноћ опорна пење се уз кичму

утиснула прсте на чело дубоко

из неба извиру нечисте сене

кô духови зли кличу и боду у око.

Ноћ поганим језиком збори

са тајанствених усана пролама хук

продире кô вихор у напрсле груди

из којих ропти тешки промукли звук

Ноћ проклета горчином исткана

не чује вапаје немирног срца мог

кроз таму неопевани јади звоне

запевају из срца опустелог