Зорица Бабурски – ОЧАЈ

 

(Ропству под короном)

Моји дани умиру лагано.
Где су зоре кадa очај сија?
За уздахе створена ми уста.
Вапај тешки из грла завија.

Увијен сам у огртач црни.
У простору једном без топлине,
Моји дани затровани јадом
Расули се од болне истине.

Гледам бледо изгужвано лице:
Вире бриге из нејасних шара,
Мерим њима простор и границе,
Живота ми без иједног дара.

Запао сам у гласне тишине
Модра светлост на очи ми пала
Боже мили, зар још имам суза
Часа сваког што је судба дала

Гледају ме успомене горке.
Ветар кида загнојене ране.
Своје дане називаћу гробом,
У тами дисаћу пре моје сахране.