Зорица Бабурски – ПОРАЗ

знам одавно судбину проклету

и све ноћи тугом одевене

што прождиру све наде убоге

и све дане лепим заведене

на заласку сунца пакао открића

ужасна је прича што разум мрачи,

кријући смртне тренутке у себи

живот који баш ништа не значи

плач тресе груди, образе не суши

уста сласт кушају Крвавог месеца

све се негде губи и то без кајања

док црвено тихо дамаре пресеца

ноћи постадоше пораз свим сновима

срце сво од ћутње пропада у тами

у свету болова и горког плакања

и у смрти сви су покрај људи сами