Зорица Бабурски – СВИКАО САМ


Свикао сам на своју судбину клету
ожиљци и боре постају све дубљи
испод смета снежног моја младост спава
у сећању бледим уснама је љубим.

Све моје су давно утрнуле наде
црни снег ме сада храни са висина
осећам још сасвим кратко ћу да живим
гасе се зраци у мојим уморним очима.

Постави свој коментар

0 Komentara