
Свикао сам на своју судбину клету
ожиљци и боре постају све дубљи
испод смета снежног моја младост спава
у сећању бледим уснама је љубим.
Све моје су давно утрнуле наде
црни снег ме сада храни са висина
осећам још сасвим кратко ћу да живим
гасе се зраци у мојим уморним очима.
0 Komentara
Ви сте и бићете фини...