Зорица Бабурски – СВИКАО САМ

Свикао сам на своју судбину клету

ожиљци и боре постају све дубљи

испод смета снежног моја младост спава

у сећању бледим уснама је љубим.

Све моје су давно утрнуле наде

црни снег ме сада храни са висина

осећам још сасвим кратко ћу да живим

гасе се зраци у мојим уморним очима.