Зорица Бабурски – ТИШИНА

Тишина ме буди већ ноћима

док посматрам време тавно

мрзећи живот пред којим сам пао

на колена јадно и огавно.

Плакао сам не беше ми лако

из бисерног ока моје звезде беже

без вида у сутра, без наде

препустих се омчи што грло ми стеже

Стајао сам сред злослутне тмине

сва је снага у мени увела

сам без жеље под облаком љутим

свуд ме прати судба невесела

Проломи се крик зао, чудни зов

кида се небо, свод на главу паде

магла снова око главе кружи

као чигра врти тешке моје јаде.