Слутим тврде речи с хладних висина
пркосно веју пахуље црне
мокрог лица бежим пред њима
погледа чађавог уплашене срне
У мени тог трена нестаде лепоте
сунце на грудима што је силно сјало
и сви моји дани преда мном се губе
све што некад у мени је цвало
Сад кад је клонула душа празна
кад тврда реч дамаре пресеца
кô набујала црвена река
тонем у сјају крвавог месеца
0 Komentara
Ви сте и бићете фини...