Зорица Бабурски – ВАРЛАМУ ШАЛАМОВУ

zorica baburski varlamu salamovu


Већ oдавно на смрзнутој земљи
болна душа лагано трне и клоне,
уз мирис жеља, крваве сузе,
црвене, на снежном лицу звоне.

А небеса нема пуна хладних звезда.
Са високих планина зао глас хукти,
изнад главе сјајне игле леденица
одређују међу живота и смрти.

Рођен без крила, како да полети,
заплакао би радо, али суза нема,
под покровом белим затрпане наде,
причешћена болом душа снева.

Лута својим сновима пуним страха
далеким севером и блатом стида,
с надом да оживи већ мртва јата,
да светла реч мркли мрак покида.

А мрак силнији него што је био
кроз грање заорио помрчину густу –
и криком својим задавио му речи,
вечни спокој ставио на доњу усну.

Међ охолим сенама пуним презрења,
сабластима што пију крв, ноћ, дан цео,
покорио се пред колимском капијом,
у власти туђе воље је живео.

У тишини зачаране шуме претило је зло,
на болесне груди пала је снага леда.

Шта се крије под колимским небом?
Шта убија осећања људског бића?
Глад, мраз и злоба осушила је тело,
на костима висиле су крпице мишића.

А међ хладним звездама пропаст,
лаж отровних усана га је љубила,
донела са собом ледена времена
одевена у љубичасто, убила.

Лако тешке речи седају на душу,
очајна му звезда у оку засјала,
вашке се паре на ободу тањира,
суза велика на земљу је пала.

Али и та суза ништа му не значи,
испуњени дани слутњама и страхом
споро убијају изгладнелу душу,
ни тишину неће помутити дахом.

Моли зебња вече изаткана стравом
за спас од прогонства чамотног, срамног,
за спас од очаја, живота без циља,
од стида што је човек део света злог.

Отаџбина, најљућа рана му жива,
челична рука тера у дубину мрака:
изгнаникa, робa разапетог на крсту
робијашког живота, крика и јаука.

Више нема куд, мрак у очима сија,
нико га не гледа у страху тихог мрења,
све замке злих путева терају у кас,
правда и лаж две су (рођене) сестре хтења.

У самотињи остарелих речи, шта да се лечи
кад све је недостижно у брлогу тајги и снега?

Постави свој коментар

0 Komentara