Зорица Бабурски – ЦРНИ ЗРАЦИ

Октобарски дан гаси се лагано

небо око појаса носи

раскидане облаке

око чела ми гује вијоре

и свој језик похотом од жара

сладострасно диже на мене

Гледам јесењу ноћ

модро небо

и пун месец црвени

у ком нестају боје

мокру звезду гледам

из које вода тече

и питам се

шта скрива октобарско вече

Огроман бол

очајни дар судбине

а ја се плашим

јер расте у мени

кô необуздана река

и односи ме слепог тминама сивим

Буди страх

а чемером и једом напуњена душа

у једноличним часима 

разапета и смрскана

јауче са свих страна

од љутих рана

Грдне мисли прсле

у очајном бескрају

дижу немир

у гнусном часу

ударају

о руб смрдљивог бездна

Сву ноћ вриште

нема уста

од лепљивог талога

разболело се око

од горког живота,

од судбине

недосањаних снова

Затворених врата

иза којих има нечег мучног

сева ватра

и неразум допире худи

да рани душу

и отрује чежњом

Ја сиромах не видим ништа

осим сена

мрачних путева и мрачних мора

усамљен ослушкујем мук

који каже да ми душа с телом

умрети мора 

Пружам руке

да спасење нађем

хватам трње

грчим се превијам

вичем на сав глас

Ево ме, ево ме –

узмите ме

Не желим остати

крај овог света

у ком гнев се крије

и смрад страшни бије

у црном кругу

из ког кушам

немир и сузе

јер тај круг је дубок

све што је близу

тама скрије

и црни зрак не да да гледам

а ја, желео бих само да гледам у даљине…