Под хладним небом
хладној земљи
окреће лице
потања у дубину
ледне ноћи
тишином одзвања зов
смрзнуте птице.
Над снежним кровом олуја
свира
испод њега станује
испрекидан сан
на трулој слами
леже уморна тела
чекајући немо судњи дан.
Путују са њим жеље
пусте
замире срце
кад чује звук катанца
ударац судбине
у душу
сан у дан
одређује тежина његових ланаца.
Побећи од погледа
очију модрих
из загрљаја смрдљивих
тела и коже
хтео би да завири
у сунце само
ал' његово сунце је
тако мало
Боже.
0 Komentara
Ви сте и бићете фини...