гледам како небо губи своје боје
и залива лице сузицом црвеном
згрчен облак тка мокро миље
из ожиљка срца на пропланку зеленом
из дубине грла прозукли глас цвили
у тамном долу цепти душа без лека
отвара се дубина презрелог грозда сласти
кисео укус мами недодиром сећања далека
на невеселом челу оштри валови
сетни прамен косе ко да ми целива
бледи прамен времена тело лелуја
можда је негде и мирисало на стручак наде
ал од бола душа сва је посивела
0 Komentara
Ви сте и бићете фини...