Ужасни су часи у ноћима хладним,
шум нестварних корака без броја,
заплетена магла у дугачкој коси,
душа што дрхти од неспокоја.
Неизрецива бол ми обори главу,
кроз далеке пределе видим све више,
неки ти мириси већу сласт деле,
ја нити спавам, нити дишем.
Вај, вај, вај, не тражим милостињу!
Реци ми, где неста благо наших дана?
Остадоше стид, речи што не вреде,
нагрђена поља, од стотину рана.
На твом сам лицу оставио очи,
раширио руке и рукама гледам,
корачам, осећам се тако ситан
да бих своју душу Богу да предам.
0 Komentara
Ви сте и бићете фини...