Зорица Бабурски – ЗЕНИЦЕ


Без главе, без мозга, без руку, без ногу
само очи упрте у даљину.
Уморне и гладне, чежњиве и сетне
кроз тишину слуте невоље.

Свет не познаје њихову невиност,
кроз живот тумарају плашљиво.
Тону у људском ништавилу,
сведоци су презира и немира.

Постиђене људским пакостима,
вређане равнодушно и ружно
у ропству једноликог времена,
на језивом клатну – клате се тужно.

Постави свој коментар

0 Komentara