Зорица Бабурски – ЗЕНИЦЕ

Без главе, без мозга, без руку, без ногу

само очи упрте у даљину.

Уморне и гладне, чежњиве и сетне

кроз тишину слуте невоље.

Свет не познаје њихову невиност,

кроз живот тумарају плашљиво.

Тону у људском ништавилу,

сведоци су презира и немира.

Постиђене људским пакостима,

вређане равнодушно и ружно

у ропству једноликог времена,

на језивом клатну – клате се тужно.