Зорица Бабурски – ***

Жалосна си бела ноћи,

ја у соби плачем сам,

и ово вече тугу тугујем, 

како је самовати, већ знам.

Исто небо, исто небо!

Збијају се мисли моје,

збија уздах мученика

и збрајају неспокоје.

Кад бих збрао своје сузе,

колко се низ образ слило,

нико не би био жедан, 

са извора тог би пио.

Све што време, даље, жури

све се већи јади грле,

затиште ме љуте ране,

чине ми се неумрле.

Исто горе, исто доле! 

Боже, да л ће друкчје бити?

Друга слика, друга боја,

да л ће исток руменити?